Japan Series: Obon Festival I Put U Kyoto

Osim onog lokalnog festivala na kojem smo bili u Tachikawi, u Japanu je tijeku bio i tjedni Obon festival. Vjeruje se da za vrijeme Obona preci dolaze iz raja i svrljaju ovdje. Uglavnom, prvi dan festivala ih pozovu da dodju s dｉｍｏｍ koji se digne u raj pa onda ovi dolete doma. Na kraju festivala ih treba potjerat nazad u raj pa opet posalju neki dim da duhovi otpile. Zadnji dan je kulminacija festivala koja se u Kyotou obiljezava kao poseban festival pod nazivom Gozan no Okuribi. Ne bi mi bili mi da nismo otisli u Kyoto. Uglavnom, dogovorili se za ic u Kyoto Sarah, Branko i ja.　Ｍｏｒａｌｉ　ｉ　ｓｒｅｄｉｔ　ｄａ　ｒａｄｉｍｏ　ｓｕｂｏｔｕ　ｐａ　ｎｅ　ｒａｄｉｍｏ　ｐｏｎｅｄｊｅｌｊａｋ　ｄａ　ｍｏｚｅｍｏ　ｉｃ． Pripreme trajale cijeli tjedan prije, jerbo je totalna guzva i zajebano je nac karte (Obon je u Japanu skoro kao kod nas Uskrs). U pripremama je sudjelovala Sarah, Branko i ja nismo. Uglavnom, Kyoto je prilicno daleko, a busom do tamo treba oko 7 sati u normalnim uvjetima. Sad nisu normalni uvjeti jer je zbog Obona sva ekipa nekud putuje, pa bi voznja mogla trajat 10 sati. Osim toga i kisa skenjala glavni autoput, pa odjebali bus. Zabavnija opcija je shinkansen vlakic, turbo ultra brzi najkewl vlak ikad. Na cijenu karte se mogu primjenit isti atributi. Enivej, SuperSarah otkrila neku totalno kewl ponudu u kojoj dobijemo roundtrip karte shinkansenom do Kyotoa i jednu noc u hotelu za manje para nego sto bi nas izasla roundtrip karta u normalnim uvjetima. Kako Singapur Sarah kineskog podrijetla nikad nije dijelila sobu s muskima, ona uzela posebnu sobu, al ne bili pizde pa podijelili troskove na tri jednaka dijela. Enivej, to ne zvuci toliko kavalirski dok ne kazem da nas je put sa smjestajem izasao vise od minimalne rvacke place，　ｐｏ　ｏｓｏｂｉ. Komentare tipa “mogao si kupit napisi-proizvoljnu-stvar-ovdje za te pare” ili “ja od toga zivim xx mjeseci” odjebajen na veliko, jerbo sam cijelu godinu crncio ko rob i sad cu uzivat kako ja hocu. Uglavnom, jutro poslije burnog izlaska izmigoljili iz kreveta, sacekali Stephena　ｄａ　ｓｐａｋｉｒａ　ｓｔｖａｒｉ　ｉ　ｐｒｏｍｊｅｎｉｌｉ　ｎｏｖｅ　ｅｕｒｅ　ｕ　ｊｅｎｅ．　Ｎａ　Ｓｈｉｎｊｕｋｕ　ｓｅ　ｒａｓｔａｌｉ　ｉ　ｐｏｚｄｒａｖｉｌｉ　ｓａ　Ｓｔｅｐｈｅｎｏｍ．　Ｏｎ　ｐｕｔ　Ｎａｒｉｔａ　Ａｉｒｐｏｒｔａ　ｐａ　ｎａ　Ｆｌｏｒｉｄｕ，　ａ　ｍｉ　ｐｕｔ　Ｔｏｋｙｏ　Ｓｔａｔｉｏｎａ　ｐａ　ｕ　Ｋｙｏｔｏ．　Ｐｒｉｊｅ　ｖｌａｋａ　ｋｕｐｉｌｉ　ｒｕｃａｋ，　ｊｅｒｂｏ　ｊｅ　ｕ　Ｊａｐａｎｕ　ｔｏｔａｌｎｏ　ｎｏｒｍａｌｎｏ　ｒｕｃａｔ　ｕ　ｖｌａｋｕ．　Ｎｏｒｍａｌｎｏ　ｄａ　ｓｅ　ｎｅｍｏｓ　ｖｏｚｉｔ　ｕ　ｅｌｉｔｎｏｍ　ｖｌａｋｕ　ｉ　ｊｅｓｔ　ｓｍｅｃｅ，　ｐａ　ｋｕｐｉｏ　ｂｅｎｔｏ　（ｒｕｃａｋ）　ｓ　ｕｎａｇｉ　（ｊｅｇｕｌｊａ），　ｓｐｅｃｉｊａｌｉｔｅｔｏｍ　ｋｏｊｅｇ　ｏｄａｖｎｏ　ｚｅｌｉｍ　ｐｒｏｂａｔ．　Ｔｏｌｉｋｏ　ｊｅ　ｋｅｗｌ　ｄａ　ｕ　ｂｅｎｔｏｕ　ｄｏｂｉｊｅｓ　ｐａｋｅｔ　ｚａｇｒｉｊａｎｉｈ　ｋａｍｅｎｃｉｃａ　ｋｏｊｉ　ｃｕｖａｊｕ　ｔｏｐｌｉｎｕ．　Ｖｏｚｉｔ　ｓｅ　ｕ　ｓｈｉｎｋａｎｓｅｎ　ｖｌａｋｕ　ｊｅ　ｉｓｔｏ　ｚａｋｏｎ，　ｐｏｇｏｔｏｖｏ　ａｋ　ｓｊｅｄｉｓ　ｄｏ　ｐｒｏｚｏｒａ．　Ｏｂａｖｅｚｎｏ　ｐｏｇｌｅｄａｔ　ｆｉｌｍｉｃｅ (video2 i video3)．　Ｎａｋｏｎ　2h i 40 min voznje ｓｔｉｚｅｍｏ　ｕ　Ｋｙｏｔｏ　ｉ　ｃｈｅｃｋ－ｉｎａｍｏ　ｓｅ　ｕ　ｈｏｔｅｌ，　ｏｄｍａｈ　ｐｒｅｋｏ　ｐｕｔａ　Ｋｙｏｔｏ　Ｓｔａｔｉｏｎａ．　Ｔｏ　ｊｅ　ｉ　ｔｒｅｎｕｔａｋ　ｋａｄ　ｓａｚｎａｊｅｍｏ　ｄａ　ｓｅ　Ｓａｒａｈ　ｎｅ　ｚｏｖｅ　Ｓａｒａｈ　ｎｅｇｏ　Ｌｉｎｇ，　ａ　Ｓａｒａｈ　ｊｏｊ　ｊｅ　ｋｒｓｃａｎｓｋｏ　ｉｍｅ．　Ａｚｉｊａｔｉ　ｓｕ　ｆａｋａｔ　ｃｕｄｎａ　ｒａｊａ．　Ｐｏｓｅｂｎｏ　Ｋｉｎｅｚｉ．　Ｈｏｔｅｌ　ｉｓｔｏ　ｔｏｔａｌｋｏ　ｐｒｅｋｅｗｌ．　Ｍｏｒａｌｉ　ｏｄｍａｈ　ｒａｄｉｔ　ｓｒａｎｊａ　ｓ　ＷＣ－ｏｍ　ｋｏｊｉ　ｐｅｒｅ　ｇｕｚｕ．　Ｐｏｇｌｅｄａｔ　filmic．　Ｋａｚｕ，　”ｍｏｚｅ　Ｂａｌｋａｎａｃ　ｓ　Ｂａｌｋａｎａ，　ａｌｉ　Ｂａｌｋａｎ　ｉｚ　Ｂａｌｋａｎｃａ　ｎｉｋａｄ”．　Ｍｏｒａｌｉ　ｐｒｏｂａｔ　ｉ　ｏｇｒｔａｃｅ．　Ｈｉｎｔ：　ｐｏｇｌｅｄａｔ　ｓｌｉｋｅ　ｎａ　ｆａｃｅｕ．　Ｏｓｔａｌｏ　ｎａｍ　ｎｅｓｔｏ　ｖｒｅｍｅｎａ　ｐｒｉｊｅ　ｆｅｓｔｉｖａｌａ　ｐａ　ｋｒｅｎｕｌｉ　ｒａｚｇｌｅｄａｖａｔ．　Ｉｎａｃｅ，　Ｋｙｏｔｏ　ｊｅ　Ｍｅｋａ　ｚａ　ｓａｊｔｓｉｉｎｇ，　ｊｅｒｂｏ　ｉｍａ　ｍｏｒｅ　ｄｖｏｒａｃａ，　ｈｒａｍｏｖａ　ｉ　ｓｈｒｉｎｅｏｖａ．　Ｐｏｇｌｅｄａｌｉ　Ｉｍｐｅｒｉａｌ　Ｐａｌａｃｅ，　ｓｔｏ　ｊｅ　ｂｉｏ　ｔｏｔａｌｎｏ　ｋｒｉｖｉ　ｉｚｂｏｒ　ｊｅｒ　ｍｏｚｅｓ　ｓａｍｏ　ｇｌｅｄａｔ　ｚｉｄｏｖｅ，　ｋｏｊｉｍａ　ｋａｄ　ｓｅ　ｐｒｉｂｌｉｚｉｓ，　ａｕｔｏｍａｔｓｋａ　ｔｅｔａ　ｋａｚｅ　”ｏｄｂｉｊ ｍａｌｉ”　ｉ　ｕｐａｌｉ　ｓｅ　ａｌａｒｍ　ｉ　ｎｏｒｍａｌｎｉ　Ｊａｐａｎｃｉ　ｔｅ　ｇｌｅｄａｊｕ　”ｓｅｌｊａｃｉｎｏ　ｇａｉｊｉｎｓｋａ”　ｐｏｇｌｅｄｏｍ．Ｏｎｉ　ｍａｎｊｅ　ｎｏｒｍａｌｎｉ　ｓｅ　ｈｏｃｅ　ｓｌｉｋａｔ　ｓ　ｔｏｂｏｍ．　Ｏｄｕｓｔａｌｉ　ｏｄ　ｐａｌａｃｅ　ｉ　ｋｒｅｎｕｌｉ　ｎａｃ　ｈｒａｎｕ．　Ｒｕｌｊａ　ｓｅ　ｐｏｌａｋｏ　ｐｏｃｅｌａ　ｓｐｒｅｍａｔ　ｚａ　ｆｅｓｔｉｖａｌ，　ａ　ｍｉ　ｏｋｒｅｎｕｌｉ　Ｔａｋｏ　Ｙａｋｉ，　ｇｒｉｌｌａｎｕ　ｈｏｂｏｔｎｉｃｕ．　Ｐｏｇｌｅｄａｔ　video ｌｉｋａ　ｋｏｊｉ　ｔｏ　ｐｒｉｐｒｅｍａ，　ｐｒｅｋｅｗｌ． Ｖｒａｔｉｍｏ　ｓｅ　ｆｅｓｔｉｖａｌｕ．　Ｒａｄｉ　ｓｅ　ｐｒｉｌｉｃｎｏ　ｓｔａｒｏｊ　ｔｒａｄｉｃｉｊｉ　ｐａｌｊｅｎｊａ　ｖａｔｒｅ　ｕ　ｏｂｌｉｋｕ　ｚｎａｋｏｖａ　ｊａｐａｎｓｋｏｇ　ｐｉｓｍａ　ｎａ　ｐｌａｎｉｎａｍａ　ｏｋｏ　Ｋｙｏｔｏａ．　Ｚａｄｒｚａｌａ　ｓｅ　ｄｏ　ｄａｎａｓ，　ａ　ｓａｍｏ　ｎｅｋｏｌｉｋｏ　ｏｄａｂｒａｎｉｈ　ｏｂｉｔｅｌｊｉ　ｔｏｋｏｍ　ｇｏｄｉｎｅ　ｐｒｏｖｅｄｅ　ｍａｓｕ　ｖｒｅｍｅｎａ　ｓｐｒｅｍａｊｕｃ　ｓｅ　ｚａ　ｆｅｓｔｉｖａｌ．Ｉｍａ　５　ｚｎａｋｏｖａ　ｎａ　５　ｒａｚｌｉｃｉｔｉｈ　ｍｊｅｓｔａ　ｉ　ｎｅ　ｖｉｄｅ　ｓｅ　ｓｖｉ　ｓａ　ｊｅｄｎｏｇ　ｍｊｅｓｔａ，　ｐａ　ｖｉｄｊｅｔｉ　ｓｖｅ　ｐｊｅｓｋｅ　ｊｅ　ｐｒｉｌｉｃｎｏ　ｚａｊｅｂａｎｏ，　ｓｔｏ　ｚｂｏｇ　ｋｒａｔｋｏｇ　ｒａｚｍａｋａ　ｕ　ｐａｌｊｅｎｊｕ，　ｓｔｏ　ｚｂｏｇ　ｄｅｚｏｒｉｊｅｎｔｉｒａｎｏｓｔｉ　ｉｌｉ　ｕｄａｌｊｅｎｏｓｔｉ．　Ｕｇｌａｖｎｏｍ，　ｖｉｄｊｅｌｉ　Ｄａｉｍｏｎｊｉ，　Ｈｉｄａｒｉ　Ｄａｉｍｏｎｊｉ　ｉ　Ｆｕｎａｇａｔａ，　ｂｒｏｄｉｃ．Ｐｏｇｌｅｄａｔ　ｓｌｉｋｅ　ｎａ　ｆａｃｅｕ，　ｋｅｗｌ　ｊｅ．　Ｎａｋｏｎ　ｎａｐｏｒｎｏｇ　ｄａｎａ，　ｔｒａｚｉｌｉ　ｏｎｓｅｎ，　ａｌ　ｋｉｔｕ．　Ｖｒａｔｉｌｉ　ｓｅ　ｕ　ｈｏｔｅｌ，　Ｓａｒａｈ　ｔｊ．　Ｌｉｎｇ　ｉｓｌａ　ｋｒｍｉｔ，　Ｂｒａｎｋｏ　ｍｏｒａｏ　ｋｅｎｊａｔ，　ａ　ｊａ　ｂｌｅｓｐｌａ　ｓｕｒｆａｏ　ｕ　ｐｒｅｄｖｏｒｊｕ．　Ｐｒｅｋａｓｎｏ　ｐｏｐｉｏ　ｋａｖｕ　ｐａ　ｃｉｔａｏ　Ｂｕｄｄｈｉｓｔ　Ｔｅａｃｈｉｎｇｓ　ｄｏ　２　ｕｊｕｔｒｏ．　Ｔｏ　ｄｏｂｉｊｅｓ　ｕ　ｓｏｂｉ，　ｚａｊｅｄｎｏ　ｓ　Ｎｏｖｉｍ　Ｚａｖｊｅｔｏｍ．　Ｄｏｇｏｖｏｒｉｌｉ　ｓｅ　ｋｒｅｎｕｔ　ｕ　ｒａｚｇｌｅｄａｖａｎｊｅ　ｕ　８　ｕｊｕｔｒｏ，　ａｌ　Ｌｉｎｇ　ｋａｓｎｉｌａ　ｐａ　ｋｒｅｎｕｌｉ　ｕ　ｐｏｌ　10. Vidjeli ｔｏｔａｌｎｏ　ａｗｅｓｏｍｅ　Nijo Castle．　Ｕｎｕｔｒａ　ｎｅ　ｓｍｉｊｅｓ　ｓｌｉｋａｔ，　ｐａ　ｎｅｍａ　ｆｏｔｋｉ　ｉｚｎｕｔｒａ，ａｌ　ｓｍｉｊｅｓ　ｂｌｏｇａｔ．　Ｕｇｌａｖｎｏｍ，　ｊａｐａｎｓｋｉ　ｍａｊｓｔｏｒｉ　ｓｕ　ｖｅｃ　ｔａｄ　ｉｍａｌｉ　ｔｚｖ．　Ｓｌａｖｕｊｅｖ　ｐｏｄ，　ｋｏｊｉ　ｊｅ　ｎａｐｒａｖｌｊｅｎ　ｔａｋｏ　ｄａ　ｓｋｒｉｐｉ　ｋｏ　ｓｌａｖｕｊ　ｋａｄ　ｎｅｔｋｏ　ｈｏｄａ，　ｐａ　ｓｅ　ｎｉｔｋｏ　ｎｅ　ｍｏｚｅ　ｕｓｕｌｊａｔ．　Ｓｔａｖｉｌｉ　ｓｕ　ｖｏｓｔａｎｅ　ｆｉｇｕｒｅ　ｇｄｊｅ　ｓｈｏｇｕｎ　ｒｕｌａ　ｄｖｏｒｃｅｍ，　ｏｋｏ　ｎｊｅｇａ　ｎｅｋｉ　ｔｒａｄｉｃｉｏｎａｌｎｉ　ｌａｎｄｌｏｒｄｏｖｉ，　ｔｒｅｂｅ　ｉ　ｏｓｔａｌａ　ｅｋｉｐａ．　Ｓｋｒｐａｌｉ　ｓｅ　ｎｅｋｉｍ　Ｓｐａｎｊｏｌｃｉｍａ，　ｐａ　ｉｍａｌｉ　ｔｕｒｕ　ｓ　ｖｏｄｉｃｅｍ．　Ｉｓｔｉｎａ　ｎａ　ｓｐａｎｊｏｌｓｋｉｍ，　ａｌ　ｂａｒｅｍ　ｎｅｓｔｏ．　Ｎａ　ｂｒｚｉｎｕ　ｉｓｆｏｔｋａｌｉ　ｏｋｏｌｉｃｕ　ｄｖｏｒｃａ　ｉ　ｋｒｅｎｕｌｉ　ｄａｌｊｅ，　ｊｅｒｂｏ　ｊｅ　ｓｕｎｃｅ　ｕ　Ｋｙｏｔｏｕ　ｐｒｉｌｉｎｏ　ｇａｄｎｏ，　ｚａ　ｒａｚｌｉｋｕ　ｏｄ　Ｔｏｋｙａ，　ｋｏｊｉ　ｊｅ　ｕ　ｏｖｏ　ｖｒｉｊｅｍｅ　ｎｅｐｒｅｖｒｕｃ，　ａｌｉ　ｊｅ　ｖｌａｚｎｏｓｔ　ｕ　ｚｒａｋｕ　ｏｐａｋａ，　ｐｏｓｅｂｎｏ　ｋａｄ　ｉｚａｄｊｅｓ　ｉｚ　ｋｌｉｍａｔｉｚｉｒａｎｏｇ　ｐｒｏｓｔｏｒａ　（ｃｉｔａｊ，　ｓｖｅ　ｏｓｉｍ　ｎａｓｅ　ｋｕｈｉｎｊｅ　ｉ　ｋｕｐａｏｎｅ， ｕｋｌｊｕｃｕｊｕｃ　ｔｒｇｏｖｉｎｅ，　１００－ｙｅｎ　ｓｈｏｐｏｖｅ，　ｊａｖｎｉ　ｐｒｉｊｅｖｏｚ．．．）．　Ｎａｋｏｎ　ｔｏｇａ，　ｃｏｐｉｌｉ　ｂｕｓ　ｉ　ｐｒａｖａｃ　Ｋｉｎｋａｋｕｊｉ　Ｔｅｍｐｌｅ．　Ｒｅｃ　ｃｕ　ｓａｍｏ　ｄａ　ｋｉｎ　ｚｎａｃｉ　ｚｌａｔｏ　ｉ　ｄａ　hram　ｊａｋｏ　ｓｊａｊｉ　ｎａ　ｓｕｎｃｕ．Ｔｋｏ　ｎｉｊｅ　ｓｋｕｚｉｏ，　ｐｏｇｌｅｄａｔ　ｓｌｉｋｅ　ｎａ　ｆａｃｅｕ，　ｓｔａｎｉ　ｋａｄ　ｖｉｄｉｓ　ｚｕｔｕ　ｇｒａｄｊｅｖｉｎｕ．　Ｏｓｉｍ　ｔｏｇａ，　ｏｔｉｓｌｉ　ｉ　ｄｏ　Ｒｙｏａｎｊｉ　ｈｒａｍａ　ｕ　ｋｏｊｅｍ　ｓｅ　ｎａｌａｚｉ　ｊｅｄａｎ　ｏｄ　ｎａｊｐｏｚｎａｔｉｊｉｈ　ｋａｍｅｎｉｈ　ｚｅｎ　ｖｒｔｏｖａ．　Ｎｅｌｏｓｅ．　Ｕ　ｔｏ　ｄｏｂａ，　ｂｉｌｏ　ｖｅｃ　ｐｏｓｌｉｊｅｐｏｄｎｅ　ｉ　ｐｒｅｖｌａｄａｌａ　ｇｌａｄ．　Ｂｒａｎｋｏ　ｉ　ｊａ　ｏｓｌｉ　ｕｂｉｔ　ｃｕｒｒｙ　ｎｏｏｄｌｓｅ，　ａ　Ｌｉｎｇ　ｏｓｌａ　ｄｏ　Ｆｕｓｈｉｍｉ　Ｉｎａｒｉ　Ｓｈｒｉｎｅａ．　Ｍｅｎｉ　ｓｅ　ｎｉｊｅ　ｉｓｌｏ　ｊｅｒｂｏ　ｊｅ　ｓｈｒｉｎｅ　ｓｈｉｎｔｏ，　ａ　ｎｅ　ｂｕｄｉｓｔｉｃｋｉ，　ａ　ｔｏｇａ　ｓａｍ　ｓｅ　ｐｒｉｋｌｉｃｎｏ　ｄｏｖｏｌｊｎｏ　ｎａｇｌｅｄａｏ　ｕ　ｚａｄｎｊｉｈ　ｐａｒ　ｔｊｅｄａｎａ．　Ｉｍａｍｏ　ｃａｋ　ｊｅｄｎｏｇ　ｏｄｍａｈ　ｐｏｒｅｄ　ｋｕｃｅ． Ｅｎｉｖｅｊ，　ｐｏｎｅｄｊｅｌｊａｋ　ｓｅ　ｌａｇａｎｏ　ｂｌｉｚｉｏ　ｋｒａｊｕ，ｋａｏ　ｉ　ｖｒｉｊｅｍｅ　ｐｏｌａｓｋａ　ｖｌａｋａ　ｎａｚａｄ　ｕ　Ｔｏｋｙｏ．　Ｂｒａｎｋｏ　ｉ　ｊａ　ｉｚａｓｌｉ　ｎａ　Ｓｈｉｎｊｕｋｕ，　ｊａ　ｏｄｒａｄｉｔ　ｐｏｓａｏ　ｕ　ｎｅｔ　ｃａｆｅ，　ａ　ｏｎ　ｓｖｒｌｊａｔ　ｉ　ｐｒｏｖｊｅｒｉｔ　ｐｏｓｔｏ　ｓｕ　ｋｕｒｂｅ．　Ｎａｓｌｉ　ｓｅ　ｎａｋｏｎ　ｄｖａ　ｓａｔａ　ｉ　ｍｒｔｖｉ　ｏｓｌｉ　ｄｏｍａ．